ДЕАТЛАНТИЗАЦИЈОМ ДО СТАБИЛИЗАЦИЈЕ БАЛКАНА: СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕС
Миломир Степић
Отвори публикацијуРатови и оружани сукоби који су настали још у давна времена са стварањем првих држава наставили су се у континуитету са мањим или већим прекидима све до данашњих дана. У свим ратовима и оружаним сукобима највише су поред војника страдала и цивилна лица, ратни заробљеници, рањеници, болесници и санитетско особље. У то време нису постојала никаква опште усвојена правила за вођење ратова, нити избор средстава која се могу употребљавати, нити која су лица заштићена у ратовима. Тек у другој половини XIX века настаје прва кодификација правила ратног права и то оснивањем Међународног Црвеног крста у Женеви 1863. године. Врло брзо је дошло до доношења низа међународних конвенција којима се регулише ратно право. На овај начин је први пут у историји цивилизације на међународном плану извршена међународна кодификација ратног права и на одређени начин ублажила све страхоте страдања и патње војних и цивилних лица. У наведеним међународним конвенцијама значајно место заузимају санитетске војне и цивилне службе које имају посебну заштиту без обзира којој зараћеној страни припадају. Даља прогресивна хуманизација ратног права наставља се и у XX веку када се усвајају познате и опште прихваћене Женевске конвенције из 1929. године, Женевске конвенције из 1949. године и Допунски протоколи уз ове Конвенције из 1977. године. Иако наведене Женевске конвенције из 1949. године и Допунски протоколи уз ове Конвенције из 1977. године нису савршене и свеобухватне, оне представљају веома важан и незаобилазан међународни инструмент заштите цивилног становништва, ратних заробљеника, рањеника, болесника, бродоломника и санитетског особља у свим ратовима и оружаним сукобима, a оправдале су своје постојање у хуманизацији ратова и оружаних сукоба.