Политичка ревија 4/2021

ДЕМОКРАТСКИ ПУТ ИНДОНЕЗИЈЕ У XXI ВЕКУ – ИЗГЛЕДИ И ШАНСЕ

Authors
UDCУДК 32(594)”20” Pages235-251 Year2021
Download PDF 10.22182/pr.7042021.12
Research overview

Abstract

Индонезија је од свог осамостаљења до данас прешла вишедецинијски пут неуспешног усвајања демократских вредности. Ово изискује постављање питања: Колико је Индонезија данас демократизована и шта су препреке овог процеса?Као одговор у овом раду понудићемо географски положај који готово да онемогућава изградњу темеља државности,збогопасности које долазе од земаља у суседству, као и опасности које доносе противници јединствене Индонезије. Поред свих политичких и друштвених разлика, религија подстиче и производи разлике које, можда и највише утичу на политичку и правну праксу земље. Религија је један од главних разлога и ослонаца тежњи немуслиманског дела становништа за сепаратизмом. Иако је држава увела демократске институције и изградила демократски систем, исти није донео очекиване резултате, већ је продубио разлике и конфликте. Кроз анализу садржаја и дескрипцију политичких и друштвених прилика Индонезије дошли смо до закључка да демократизација Индонезије није успела и нема изгледне шансе за повољан резултат, бар док се не реше питања верских и других конфликата, сепаратизма и економских притисака светских сила.

Sources and literature

References

  1. Вељашевић, Милан. 1976. Индонезија. Београд: РАД
  2. Вукоичић, Јелена. 2016. „Исламизам, секуларизам, тероризам – разлози и перспективе идеолошког и политичког конфликта.“ Политика националне безбедности 1: 261– 279. doi: https://doi.org/10.22182/pnb.12016.12.
  3. Јевтић, Мирољуб. 2009. Политикологија религије. Беoград: Центар за проучавање религије и верску толеранције.
  4. Ковач, Митар. 2013. „Улога оружаних страна у изградњи националне безбедности државе.“ Политика националне безбедности 1: 87–108. doi: https://doi.org/10.22182/pnb.12013.4.
  5. Крстић, Зоран. 2007. Савремени политички системи земаља Југоисточне Азије. Београд: Службени гласник.
  6. Надовеза, Бранко. 2016. „Федор Никић о проблему децентрализације и локалне самоуправе.“ Политичка ревија 48 (2): 87–105. doi: https://doi.org/10.22182/pr.4822016.5.
  7. Обрадовић, Слободан. 1965. Индојнезија на рашкршћу. Београд: Седма сила.
  8. Стојадиновић, Миша. 2009. „Од теорије социјалних конфликата до њихових решења.“ Политичка ревија 22 (4): 57– 80. doi: https://doi.org/10.22182/pr.2242009.4.
  9. Хангтингтон, Семјуел. 2000. Сукоб цивилизација. Подгорица: ЦИД.
  10. Asemoglu, Daron, i Džejms A., Robinson. 2014. Zašto narodi propadaju. Beograd: Clio.
  11. Bilal, Fakhar. 2015. “Mughal Dynasty of India and Patrimonial Bureaucracy.” Journal of the Research Society of Pakistan 52 (1): 237‒246
  12. CBN. 2014. “Christian Wins in World’s Most Populous Muslim Nation”. 12. april 2014. https://www1.cbn.com/cbnnews/world/2014/december/christian-wins-in-worlds-most-populous-muslim-nation.
  13. DeutcheWelle. 2008. „Librealno-islamskegrupacije u Indoneziji“. 29. april 2008. https://www.dw.com/sr/liberalno-islamske-grupacije-u-indoneziji/a-3299980.
  14. Freedom House. “Freedom in the world 2020 ‒ Indonesia.” https://freedomhouse.org/country/indonesia/freedom-world/2020.
  15. Honna, Jun. 2003. Military Politics and Democratization in Indonesia. London: Routledgehttps://www.uscirf.gov/sites/default/files/Indonesia.pdf.
  16. Na’im, Akhsan, and Hendry Syaputra. 2010. Kewarganegaraan, SukuBangsa, agama, dan bahasasehari‒hariPenduduk Indonesia. Jakarta: BadanPusatstatistik.
  17. Organization of Islamic cooperation. 1974. Charter of the Islamic Conference. Adopted by the Third Islamic Conference of Foreign Ministers at Djidda. On 4th March 1972.
  18. Singh, Gurjit. 2020. “Islam and its role in Indonesia’s foreign policy”. Observer research foundation. https://www.orfonline.org/expert-speak/islam-role-indonesia-foreign-policy-68410/.
  19. USCIRF. 2020. “Indonesia Chapter ‒ 2019 Annual Report, annual report 2020 – recommended for special watch list.”
  20. Webber, Douglas. 2005. “A consolidated patrimonial democracy? Democratization in post‒suharto Indonesia”. Democratization 13 (3): 396‒ 420.
From the same issue

Related publications