ЈУГОСЛАВИЈА: НЕИЗНУЂЕНИ ПРОЈЕКАТ СРПСКЕ ЕЛИТЕ
Срђан Тривковић, Жељко Будимир
Отвори публикацијуУџбеници историје, као примарно средство у наставном процесу, нису само преносиоци знања о историјским процесима, појавама и догађајима, већ и значајан чинилац у изградњи и дефинисању личних и колективних идентитета, као и одраз ставова академске заједнице и настојања државе да преко наставе историје и образовних политика формира грађане. Истовремено, настава и уџбеници историје омогућавају да се створи и „слика другога“. Стога је у периоду стогодишњице од стварања Краљевине Срба Хрвата и Словенаца (Краљевине Југославије) – тзв. „прве“ Југославије циљ рада да истражи како је уједињење Јужних Словена – стварање нове државе приказано у уџбеницима у Србији, Хрватској и Федерацији Босне и Херцеговине, након распада Југославије, односно у првим деценијама 21. века. У раду су за компаративну анализу коришћени уџбеници историје за завршне разреде основних и средњих школа (гимназија и средњих стручних школа) у поменутим државама, као и релевантна литература Института за проучавање уџбеника „Георг Екарт“ из Брауншвајга. У току претходне деценије штампане су десетине публикација које се баве наставом историје, уџбеницима и пост-конфликтном помирењу, при чему се о догађајима и последицама Великог рата пише са аспекта изградње „учења о миру“ – тј. како настава историје и уџбеници могу послужити помирењу и пацифирању односа између народа који су били у конфликту. Анализа одабраних уџбеника, који се користе у школама некадашње заједничке државе, међутим, показује да постоје битне разлике у одабиру и начину презентовања наставног градива о стварању Југославије. Заједничко свим уцбеницима јесте да следе европске и националне препоруке о садржају уџбеника, што доводи и до немогућности да се детаљно и/или објективно објасне појаве, процеси и догађаји, као и улога појединаца и/или група, што посредно утиче на културу сећања, изградњу „слике другога“ и формирање идентитета.