ПОСЛЕДИЦЕ ИЗРАЕЛСКИХ РАТОВА НА БЛИСКОМ ИСТОКУ ОД 2023. ДО ДАНАС
Слободан Јанковић
Отвори публикацијуКултура тајности представља институционализовани модел управљања информацијама, који се развија од античких цивилизација до савременог дигиталног доба. Иако је историјски била оправдана безбедносним и политичким интересима, често је служила као средство концентрације моћи и ограничавања демократског надзора. У Римском царству, подаци су се чували у формализованим архивама (tabularia), а кинеске династије Ћин и Хан успоставиле су бирократске механизме за заштиту поверљивих информација. Савремени облици, као што је D-Notice систем у Великој Британији, настављају традицију институционалне тајности, док дигиталне технологије омогућавају суптилније облике надзора — кроз алгоритме, масовно прикупљање података и класификовање јавних уговора. Злоупотребе попут софтвера Pegasus и активности узбуњивача, попут Едварда Сноудена (Edward Snowden), откривају рањивост приватности и изазивају шире друштвене дебате. Истовремено, правни инструменти попут Закона о слободном приступу информацијама у САД и иницијативе за декласификацију докумената указују на настојања да се обезбеди јавни надзор. Овај рад анализира историјску еволуцију културе тајности, њену дигиталну трансформацију и савремене изазове у постизању равнотеже између легитимне заштите и транспарентности.