СИСТЕМ ВОЈНОГ ОБРАЗОВАЊА КАО ОСНОВА ОБЕЗБЕЂЕЊА НАЦИОНАЛНЕ БЕЗБЕДНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Милан Миљковић, Драган Ј. Бојанић, Мирослав Терзић
Отвори публикацијуУ озлоглашеном параграфу у свом magnum opus-у, Левијатану, Томас Хобс описује оно што сматра бедним условима човечанства у природном стању, закључујући да је људски живот у овом стању „самотан, сиромашан, ужасан, бруталан и кратак” (Hobbes 1996, 84). Овај опис природног стања, не само да је у оштром контрасту наспрам Локовог и Русоовог схватања, него успоставља и наизглед неодржив темељ за неке од правних концепата које ће Хобс касније извести. Да бисмо разумели релевантност и импликације ове тврдње, најпре ћемо истражити како је концепт природног стања уопште настао. Затим ћемо размотрити специфичности Хобсовог описа овог стања, указујући на одређене детаље који често бивају занемарени. Овде се пре свега истиче чињеница да се он не везује нужно за константно стање рата, већ за околности у којима су мир и сарадња дугорочно неодрживи, с обзиром на непостојање заједнички препознатог ауторитета међу људима. Након тога ћемо анализирати шта су неки од Хобсових критичара имали да кажу по овом питању и како је он превентивно бранио своје тврдње, односно како би могао да одговори на критике на основу своје теорије. Хобс је био свестан суровости стања које описује и чињенице да ће такав опит наићи на оштру критику и баш због тога је на основу животних примера покушао да илуструје да су његова уверења, ма колико контроверзна, истовремено интуитивнија и раширенија него што бисмо можда претпоставили. Напокон, истражићемо нешто што би могло бити најкомплексније и најинтригантније питање везано за ову тему: наиме, како одбрана природних права као неотуђивих може бити изграђена на темељу хаотичног природног стања које карактеришу оскудица и конфликт.