РУСИЈА УСТАЈЕ: ТРАДИЦИОНАЛИЗАМ ДРАГОША КАЛАЈИЋА И ОБНОВА ИМПЕРИЈЕ
Александар Гајић
Отвори публикацијуАуторка анализира политику и праксу интегративног мултикултурализма у бившој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији (СФРЈ), чије су последице уочљиве и данас. Бројни механизми који су чинили структуру интегративног мултикултурализма у бившој СФРЈ, данас представљају неке од главних циљева од којих полазе и којима стреме мањинске групе у Србији. Анализа историјског контекста и државне конституције некадашње државе Југославије јасно упућују на постојање праксе интегративног мултикултурализма у различитим формама, која је као таква представљала политички одговор државе на „разноликост”, али и значајан идеолошки и политички концепт владајућих елита. Интегративни мултикултурализам у Србији био је присутан почевши од Берлинског конгреса (1878) када су усвојене одредбе о верским слободама које су наметнуте балканским државама – Турској, Румунији, Бугарској и Србији, од стране Француске, Немачке, Аустро-Угарске и Италије, преко формирања Прве Југославије (1918–1945), односно Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а затим и Друге Југославије (1945–1992), Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ) која је 1963. године променила назив у Социјалистичка Федеративна Република Југославија (1963–1992), након чега је уследио период међунационалних ратова у југословенској федерацији за које се управо интегративни мултикултурализам сматра одговорним.