НАЦИОНАЛНА ПРИПАДНОСТ СТАНОВНИШТВА СРБИЈЕ ПО ПОПИСУ 2011. ГОДИНЕ
Др Нада Радушки
Отвори публикацијуКао својеврсна доградња најширих либералних политичких схватања, неолиберализам и неолиберални институционализам су један од кључних теоријских приступа унутар науке о међународним односима и студија безбедности о разумевању међународне (безбедносне) стварности у другој половини XX века. Имајући у центру пажње анархичну структуру међународног система, неолиберали и неолиберални институционалисти, прихватајући и неке основне поставке неореализма, наглашавају значај међународних институција и режима у успостављању и одржавању сарадње између држава као рационалних актера, које кроз ту сарадњу пре свега теже остварити апсолутну добит, у односу на (нео)реалистичке ставове о преовладавајућем значају релативне добити за државе и њихове уско-себичне интересе. Оштра дебата између неолиберала и неорелиста (нео-нео дебата) обележила је теорију међународних односа и студије безбедности последњих деценија, али се ни данас не назире њен коначан исход. Тим пре, јер савремена међународна политичка и безбедносна стварност, на основу конкретних примера из међународне праксе доводи у питање готово све ставове неолибералних институционалиста, пре свега мотиве, услове, норме, правила и процедуре успостављања и одржавања те сарадње и искрено понашање држава у тим аранжманима. Искуства говоре да су досадашњи успостављени облици сарадње између држава били и корисни и штетни за државе, јер их, између осталог, посебно одликују настојања моћних држава да умање националне безбедносне капацитете слабијих држава и често остваре хегемонистичке циљеве на њихову штету.