САВРЕМЕНА ДРЖАВА ИЗМЕЂУ ТЕОРИЈЕ И ПРАКСЕ
Др Миша Стојадиновић
Отвори публикацијуАутор у раду полази од питања да ли данас у доба универзалних слобода и једнакости, изграђене демократске институције стварно осигуравају праведност, слободу и једнакост или имамо онолико права колико имамо моћи? На темељу таквог става значај истраживања се базира на тези да се иза великих слободарских идеја, идеје доминације у политици која није остварење слободе него остварење моћи. У раду се на примјерима ставова Макијавелија и Ничеа показује перспектива сагледавања политике као моћи, методом успоредне анализе. За Макијавелија, Чезаре Борџија посједује врлину коју карактеризира храброст, одважност и снага за промјене, док Ниче сматра да Наполеон има „активну снагу“, способност за умјетност насиља и организирања које су потребне у изградњи државе. Њихов циљ је обнова, супротно декадентној теорији једнакости и моралности сажаљења, политичких теорија и државног устројства које су утемељене на патосу дистанце и поретку по ранговима. Циљ рада је показати како виши човјек или владар може исказати своју иморалну моћ без ограничења у политичком оквиру и ако имају довољно снаге држава је примарно инструмент њихове моћи то јер је воља ка моћи темељ филозофије политике.