ДЕМОКРАТСКА ИДЕОЛОШКА ПРОПАГАНДА У СЛУЖБИ КАПИТАЛА
Др Весна Станковић Пејновић
Отвори публикацијуПолитика проширења Европске уније се до сада сматрала најуспешнијим спољнополитичким инструментом који ЕУ има на располагању. Њен домашај може се посматрати кроз нормативну, институционалну и реалистичку перспективу у зависности којем њеном фактору се даје примат. Политика проширења је настала у контексту (геополитичког) структуралног прекомпоновања међународног система после Хладног рата и има стратешки значај за ЕУ. Међутим, стратешко окружење ЕУ се променило. Док се структура униполарног међународног система поново мења и иде ка хибридној верзији мултиполарности (унимултиполарност), дотле се ендогени фактори и кризе унутар ЕУ умножавају и добијају на сложености. Циљ овог чланка је да истражи како се ЕУ прилагођава овим политичким околностима и које је место и улога политике проширења у том процесу, те које су њена данашња обележја. Имајући у виду спољашње и унутрашње притиске на политичко одлучивање у ЕУ и њеним државама чланицама, те промену приоритета на политичкоj агенди изазване тим притисцима, политика проширења ће врло вероватно изгубити на значају. Процеси саморефлексије и редефинисања „европског пројекта“ ће бити приоритет политичких елита Европе у наредним годинама, док ће проширење постати од секундарне важности, иако неће у потпуности нестати, посебно не на Балкану.