ПОДРШКА ПРОЦЕСИМА ДЕИНСТИТУЦИОНАЛИЗАЦИЈЕ У УСТАНОВАМА ЗА ОДРАСЛЕ И СТАРИЈЕ СА ИНТЕЛЕКТУАЛНИМ И МЕНТАЛНИМ ТЕШКОЋАМА
Мирослав Бркић, Мирослав Јовановић
Отвори публикацијуДијагостификоване менталне или интелектуалне сметње могу водити као лишењу или ограничењу пословне способности. Конвенцијом о правима особа са инвалидитетом се уређује да су државе потписнице обавезане да признају да особе са инвалидитетом остварују свој правни капацитет равноправно са другима у свим аспектима живота и да су обавезане да предузму одговарајуће мере како би особама са инвалидитетом омогућиле доступност помоћи која им може бити потребна у остваривању њихове пословне способности. Упоредни правни системи показују јаку тенденцију укључивања особа са ограниченом пословном способношћу у редовне животне токове, али и искључивања могућности потпуног лишења пословне способности. Овакав став омогућује одржавање радне способности и радног ангажовања особа са инвалидитетом, а самим тим и социјалну инклузију. Да би била запослена, особа треба да буде, у најмању руку, делимично пословно способна. Када се ради о одузимању и поновној процени, те враћању пословне способности, као услова радне способности, национална правна регулатива се креће према савременим трендовима. Пракса, међутим, следи теорију и правну регулативу спорим корацима. Да би се омогућила економска активност особа са инвалидитетом у Србији, потребно је да се размотри њихов правни статус: пословна и радна способност. Србија је развила правни оквир за признавање права особа са инвалидитетом. Пут ка потпуној имплементацији овог оквира у пракси је још увек дуг.