НЕОЛИБЕРАЛНА ЗАБЛУДА 26 ГОДИНА КАСНИЈЕ: НЕСАВРШЕНОСТ ТРЖИШТА И УЛОГА ДРЖАВЕ У ТРАНЗИЦИЈИ У ИСТОЧНОЈ ЕВРОПИ ПОСЛЕ 1989. ГОДИНЕ
Душан Павловић
Отвори публикацијуЗахваљујући новим решењима садржаним у Лисабонском уговору, која се највећим делом своде на кодификацију постојеће уговорне и судске праксе, ЕУ је шест деценија после настанка изградила солидан правни оквир уговорног регулисања својих односа са „спољним светом”. У овом раду су издвојене и посебно анализиране само његове одредбе које уређују правни основ уговорног капацитета ЕУ и правну природу овлашћења Уније да закључује уговоре. Кад је реч о основу, успостављено је јасно разликовање између директних или примарних овлашћења за закључење уговора која су прописана оснивачким уговорима и индиректних или секундарних овлашћења која произилазе из неке од оснивачким уговорима предвиђених правних чињеница. У погледу правне природе уговорне способности изричито су предвиђена само искључива овлашћења ЕУ у материји закључења уговора, док се подељена овлашћења са државама чланицама или тзв. мека овлашћења Уније да координира, подржава и допуњује уговорну активност држава посебно не наводе, али се ипак могу извести тумачењем различитих делова оснивачког уговора. Изван предмета регулисања Лисабонског уговора остали су мешовити споразуми и уговори ЕУ са недржавним територијалним субјектима, упркос чињеници да су они данас постали нормална појава у уговорној пракси ове организације.