Политичка ревија 3/2020

УЛОГА ЦИВИЛНО–ВОЈНИХ ОДНОСА У РАЗВОЈУ РЕПУБЛИКЕ ТУРСКЕ

Аутори
УДКУДК 355.02(560)(091) Стране211-234 Година2020
Преузми PDF 10.22182/pr.6532020.9
Преглед истраживања

Сажетак

Сврха овог рада је да пружи свеобухватан приказ војног ангажовања у Републици Турској, анализирајући истовремено место и улогу војске у политичком систему ове државе. Најпре ће бити изложен теоријски оквир цивилно–војних односа и појмовно одређење кључних концепата дате проблематике. Након тога ће бити приказана улога војних структура у стварању Републике на почетку 20. века као основа за разумевање каснијег утицаја. Хронолошким редом аутор ће представити институционалну еволуцију турске армије и њен пад након 2002. године. На тај начин се отвара могућност за извлачење ширих закључака у вези са природом турског система. Према томе, приказом војних удара од 1960. године до 2016. године биће анализиран утицај и последице војне активности у развоју Републике Турске.

Извори и литература

Референце

  1. Ајзенхамер, В. Владимир. 2017. „Односи Републике Турске и Сједињених Америчких Држава током деценије владавине Партије правде и развоја (од 2002. до 2012. године)“. Докторска дисертација. Универзитет у Београду: Факултет политичких наука.
  2. Армстронг, Ц. Харолд. 1938. Кемал паша – Сиви вук. Београд: Народна култура.
  3. Гаћиновић, Радослав. 2014. „Друштвена улога војске у изградњи безбедности државе“. Војно дело, 66 (2), 129–144.Ђурић, Живојин и Владимир Ајзенхамер. 2011.
  4. „Политички систем Турске на размеђу кемализма и
    исламизма“. Српска политичка мисао, 34 (4), 441–466.
  5. Ђурковић, Миша. 2013. „Односи Турске и Сједињених Америчких Држава“. У: Турска – регионална сила, ур. Александар Раковић, Миша Ђурковић, 120–137. Београд: Институт за европске студијe.
  6. Ђурковић, Миша. 2013. „Фетулах Гјулен и џемат Хизмет“. У: Турска – регионална сила, ур. Александар Раковић, Миша Ђурковић, 63–83. Београд: Институт за европске студије.
  7. Павловић, К. Стеван. 2018. Историја Балкана 1804–1945, Београд: Клио.
  8. Симеуновић, Драган. 2002. Теорија политике – практикум. Београд: Наука и друштво.
  9. Спасојевић, Душан. 2016. Између Турске и Европе – записи и сведочанства између две дипломатске мисије. Београд: Чигоја штампа.
  10. Спасојевић, Душан. 2013. „Улога војске у Турској кроз историју и данас“. У: Турска регионална сила, ур.
  11. Александар Раковић, Миша Ђурковић, 42–46. Београд: Институт за европске студије.
  12. Танасковић, Дарко. 2010. Неосманизам – доктрина и спољнополитичка пракса. Београд: Службени гласник.
  13. Томић, С. Зоран. 1939. Камал Ататурк – творац нове
    Турске. Београд: Планета.
  14. Ahmad, Feroz. 1993. The making of modern Turkey. London: Routledge.
  15. Ari, L. Basak. 2007. “Civil–Military Relations in Turkey”. Applied Research Projects, Texas State University–San Marcos. Paper 248. http://ecommons.txstate.edu/arp/248
  16. Capezza, David. 2009. “Turkey’s Military Is a Catalyst for Reform: The Military in Politics”. Middle East Quarterly, 16 (3), 13–23.
  17. Derpanopoulos, G., Frantz, E., Geddes B., and Wright, J. 2016. “Are coups good for democracy?”, Research and Politics, 3 (1), 1–7.
  18. Edroos, Faisal i Ahmed El Amraoui. 2018. „Zašto turska vojska nije što je nekad bila?“. Al Jazeera Balkans. http://balkans.aljazeera.net/vijesti/zasto-turska-vojska-nije-sto-jenekad-bila.
  19. Erdağ, Ramazan. 2019. “After the Failed Military Coup: The Need for the Organizational Reform in the Turkish Military”. All Azimuth, 8 (1), 55–68.
  20. Güler, Arzu and Cemal А. Bölücek. 2016. “Motives for reforms on civil–military relations in Turkey”, Turkish Studies, 17 (2), 251–271.
  21. Güney, Aylin, and Petek Karatekelioğlu. 2005. “Turkey‟s EU Candidacy and Civil–Military Relations: Challenges and Prospects“. Armed Forces & Society, 31 (3), 439–462.
  22. Hantington, P. Semjuel. 2004. Vojnik i država – teorija i politika civilno-vojnih odnosa. Beograd: Centar za studije Jugoistočne Evrope, Fakultet političkih nauka, Diplomatska akademija.
  23. Jović, Dejan. 2016. „Turska“. U: Bliski istok, ur. Mirjana Kasapović, 354–371. Zagreb: Fakultet političkih znanosti.
  24. Kadercan, T. Pelin, and Burak Kadercan. 2016. “The Turkish Military as a Political Actor: Its Rise and Fall“, Middle East Policy, 23 (3), 84–99.
  25. Lalić, Vojislav. 1997. Turska bez Ataturka. Beograd: Filip Višnjić.
  26. Mandaci, Nazif. 2012. “Turkey’s Unfinished Transition to Democracy“. In: Democratic Consolidation in Turkey, ed. Müge Aknur, 63–115. Boca Raton: Universal Publishers.
  27. Mujadžević, Dino. 1998. „Vojska i politika u Republici Turskoj“, Polemos, 1 (2), 203–221.
  28. Narli, Nilufer. 2009. „Promene u turskoj bezbednosnoj kulturi i civilno-vojnim odnosima“, Bezbednost Zapadnog Balkana, 4, (14), 56–83.
  29. Örmeci, Ozan. 2017. “Military Coups: Do They Still Matter in the 21st Century and the Turkish Example“. Scottish Journal of Arts, Social Sciences and Scientific Studies (SJASS), 29 (2), 98–122.
  30. Powel, Jonathan, and Clayton L Thyne. 2011. “Global instances of coups from 1950 to 2010: A new dataset“. Journal of Peace Research, 48 (2), 249–259.
  31. Sarigil, Zeki. 2014. “The Turkish Military: Principal or Agent?“, Armed Forces & Society, 40 (1), 168–190.
  32. Schiff, Rebecca L. 1995. “Civil-military relations reconsidered: A theory of concordance“, Armed Forces & Society, 22 (1), 7–24.
Из истог броја

Повезане публикације