ПРЕДЛОГ КВАЛИТАТИВНОГ ПРЕВАЗИЛАЖЕЊА ПРОБЛЕМА КРХКИХ ДЕМОКРАТИЈА
Миљан Милисављевић
Open publicationЗаседање Европског савета у октобру 2019. године на којем није постигнута сагласност земаља чланица о отварању приступних преговора са Албанијом и Северном Македонијом је вратило политику проширења Европске уније (ЕУ) у жижу медијске и политичке пажње и оголило размере кризе политике проширења ЕУ на Западни Балкан. На инсистирање појединих земаља чланица, предвођених Француском, Европска комисија је у фебруару 2020. године предложила измене методологије приступања. Циљ овог рада је да критички размотри како политику проширења ЕУ на Западни Балкан, тако и нову методологију. У истраживању је коришћен модел спољних подстицаја Франк Шимелфенига (Frank Schimmelfennig) и Улрих Седелмајера (Ulrich Sedelmeier), који је развијен како би се анализирала европеизација земаља Централне и Источне Европе путем условљавања које је ЕУ вршила у процесу приступања. Примена овог модела на политику проширења на Западном Балкану показује да највећи проблем актуелне политике није у методологији приступања, већ у некредибилном условљавању које је ЕУ у последњих двадесет година примењивала у односу на потенцијалне чланице из овог региона. У раду се доказује теза да су земље чланице ЕУ и до сада имале на располагању механизме којима су могле да одлучније примењују условљавање у односу на земље Западног Балкана, али то нису чиниле. Стога узроке проблема политике проширења треба тражити у одсуству стратешког приступа према Западном Балкану због кризе у самој ЕУ и замора од проширења, те се може закључити да реформа има за циљ да утре пут будућем диференцираном чланству у ЕУ.